beats by dre cheap

ЗАШТО ЖЕНЕ БЛЕБЕЋУ, А МУШКАРЦИ СЕ КРЕВЕЉЕ?

 

 

Данас су жене са мушкарцима поприлично равноправне, раде исте ствари, имају иста интересовања и потребе.

Иду на иста места, баве се истим хобијима, упражњавају исте активности.

Али такво стање траје тек, хајде да заокружимо, стотинак година.

Оно што је било некада, готово да је заборављено.

А то што је било некада трајало је не сто, не хиљаду, већ стотинама хиљада година.

Не мислите ли да је толико дуга традиција морала оставити трага у генетском коду човека?

Гени нису ништа друго до наслеђе свих наших предака.

А то наслеђе, ако га извучемо на светлост дана, изгледа овако:

Некада давно, мушкарци су ишли у лов, да обезбеде храну за своје племе.

Жене су остајале у пећини, да брину о деци, спремају ручак и да чекају мушкарце из лова.

Лов је могао трајати и данима, јер животиње врло лако предосете опасност.

Да не би открио своје присуство, пећински човек је морао да буде стрпљив, врло тих и да ћути.

Истовремено, морао је да се споразумева са својим колегом, другим пећинским човеком, како би лов био успешан.

Па како да се споразумева, а да истовремено ћути?

Па тако што је измислио језик знакова и гестикулације.

На пример, палац подигнут увис могао је да значи – „видим срну“.

Подигнут кажипрст – „лав у близини“!

Средњак – „видим женску из суседног племена“, а намигивање левим оком – „купа се гола у реци“, итд.

Овај начин комуникације свакако се временом развијао и усавршавао.

Појавили су се и други знаци као, рецимо, исплажен језик, стиснута песница, шипак, савијен прст, покрет шаком лево-десно из зглоба, који и ми данас користимо кад хоћемо да кажемо да неко није нормалан...

Осим тога, пећински човек је временом развио још једну вештину, вештину која није захтевала ћутање, а то је ономатопеја.

Имитирао је звуке природе.

Успео је да скине звиждук заљубљеног тетреба у оригиналу, роктање вепра, њакање магарца, брундање напаљеног медведа, а све зарад тога како би дотичну животињу привукао љубавним зовом на растојање довољно за добар хитац копљем.

За то време, жене, које су биле на сигурном, могле су до миле воље да торочу, ћаскају, чаврљају, бабрљају, блебећу, кикоћу се и сличне ствари.

Нису баш развијале знаковни језик јер су им руке најчешће биле заузете, у једној је беба а у другој варјача, али су зато вербалну комуникацију развиле до савршенства.

Деца су слушала и учила овај основни вид комуникације од мајки, зато и дан данас кажемо „матерњи језик“.

Језик гестикулације учили би од очева, кад мало поодрасту, како би се и они припремили за риболовачке активности.

Занимљиво је рећи и то, да су мушкарци знали језик жена, јер су га учили још као деца од својих мајки, док жене језик мушкараца никада нису сасвим савладале из простог разлога што нису ишле у лов.

И зато, мушкарци су свој начин комуникације често међусобно користили и пред женама, нарочито ако би желели да их оне не разумеју.

То је жене јако нервирало и оне би у таквим ситуацијама знале да им одбрусе, наравно, на свом језику – „шта се ту кревељите?“, или – „докле ћете више да изводите те ваше керефеке?“

Звучи познато?

Веровали или не, трагови свега овога видљиви су и у наше време.

Наука тврди да жене у односу на мушкарце имају развијенији центар за говор.

Наука не објашњава зашто је то тако, али ево, ја сам вам објаснио.

С друге стране, мушкарац и дан данас има развијенију гестикулацију од жене.

Ко ће дете научити да намигује, грокће, рокће, звижди, њаче и показује средњак или шипак, ако не отац?

Отац је задужен за керефеку, а то је научни термин за све побројано у претходној реченици, па и много шире.

„Кревељити се“ значи – изводити керефеке, а свако дете добро зна да је тата стручњак за такве ствари.

Већ видим како се феминисткиње хватају за главу тврдећи: „Боже свашта, могу и мајке да изводе керефеке!“

Да, могу.

Може и Словенија да производи ајвар, али зна се ипак чији је то бренд!

 

DKingove čarolije
http://dking.blogger.ba
12/11/2017 08:56