beats by dre cheap

ДВА БРАТА И КРАВАТА

 

У давна времена, у једном сасвим удаљеном кутку краљевине Угарске, у сеоцету окруженом шумама, брдима и цвркутом птица, живела су два брата, Штрцигој и Прцислав. Нису били нешто нарочито речити, али како нису били ни нешто нарочито паметни, то им никада речи није усфалило да своју мисао изразе. Елем, од малих ногу највише су волели да раде нешто што су звали ТА-ТА-ТА-ТА, јер нису знали како се то заправо зове, а при томе су се чак морали крити од оца и матере, јер они те њихове поступке никако нису одобравали.

Обично би легли на погодан травнати терен, или понекад стојећи, с ногу, сакривени густим жбуњем околних шумарака, извадили би сваки свој пимпек, како су га иначе сви становници тог краја називали, и уз повике ТА-ТА-ТА-ТА, развлачили би га горе-доле. „ТА-ТА-ТА-ТА“, узвикивао би Штрцигој, „ТА-ТА-ТА-ТА“, уздисао би и Прцислав за њим, све док им не би наступило олакшање од ког се чинило да се удаљени планински врхови љуљају и поскакују.

Као и све игрице, и ова је временом еволуирала. Једнога дана схватили су да би пимпеке могли турити и у рупе на стаблу смреке, настале вероватно ударцима кљуна детлића. „ТА-ТА-ТА-ТА“, одјекивала је шума, док су безбрижни бели облачићи над њом пловили. Није пуно прошло, а открили су да би за њихову игрицу и пркно од овце могло добро да послужи. „ОВЦА, ТА-ТА-ТА-ТА“, узвикивали би на смену, док би овца збуњено блечала.

Све ово до сад речено могло би се сматрати само уводним поглављем. Дана када је наша прича кулминирала, овим забаченим крајоликом пролазио је Пјер Де Ла Дер Пе, у то време познати модни креатор на двору Луја 16-ог, дрмусајући се у својој кочији, а на повратку из Стамбола у Парис. Лупкајући штапом по крову кочије, дао је знак за паузу. Кочијаш Шарло Макрон притерао је дорате тик до оближње речице, како би их напојио, а Пјер се упутио преко ливаде, да мало протегне ноге, очаран питомом природом.

Наједном, учини му се да је чуо неке чудне звуке. Ослушнуо је добро, погледао лево-десно. На самом ободу оближње шуме, на пушкомет од првих сеоских кућа, уздизао се усамљени објекат, стилски сасвим налик штали. Како се полако, корак по корак, приближавао објекту, звукови су се појачавали.  На прстима, привукао се прозорском окну, и провукао главу кроз паучину. Требало је пар тренутака да му се очи привикну на полутаму штале, а онда је угледао чудан призор. На средини штале, тик иза једне краве, стајао је Штрцигој, гологуз, склопљених очију, држећи краву за бедра, померајући тело лагано, као у некаквом трансу, напред назад, и уздишући „КРАВА, ТА-ТА-ТА-ТА... КРАВА, ТА-ТА-ТА-ТА“. Како му не би сметао, Штрцигој је реп од краве задигао и метнуо га под браду.

Пјер је био фасциниран. Призор крављег репа, како виси од врата па наниже, никако му није излазио из главе, све до повратка у Париз. „КРАВА-ТА-ТА-ТА-ТА“, одзвањало му је у ушима. Треба ли уопЋе напомињати да је по повратку одмах наложио да се од крављих репова направе украси који ће висити са мускетарских вратова? Пројекат је брзо реализован, на радост Парижана, а и свих љубитеља моде. Лична гарда Луја 16-ог заблистала је новим сјајем. Било како било, изум је назван „КРАВАТА“, а и дан данас памти се и признаје њено хрватско подријетло.

 

DKingove čarolije
http://dking.blogger.ba
30/09/2018 08:40