beats by dre cheap

МРЖЊА

 

Мржња. Тај тако леп, природан, и надасве људски осећај. Скуваш кафу, запалиш цигару, седнеш, и мрзиш све живо. Добро, не мора баш све живо, али мораш да мрзиш нешто или некога. Човек се рађа да би мрзео, штета је ту способност не искористити. Ко не уме да мрзи, тај не зна ни да воли. Ко никог не мрзи, с њим засигурно нешто није у реду. Мрзим људе који никога не мрзе. Туко би их прутем по голој гузици све док ме не омрзну. Кроз целу историју људског рода, теорија је пропагирала љубав, а пракса мржњу. Зато волим да мрзим, јер ја сам човек од праксе. Лако је наћи објекат мржње. Мрзим када је топло, мрзим када је хладно, а кад је температура таман колико треба наћи ће се већ нешто друго што ћу да мрзим. Толико је много ствари које се могу мрзети. Киша, ветар, снег, сунце, море, комшија. Кажу да мржња настаје због страха. Па шта? И страх је сасвим нормална људска особина. Страх од непознатог, новог, недоживљеног, страх од старости, самоће, болести, смрти. Ко не осећа страх, тај није нормалан. Исто је и са мржњом. Док читам „мудре“ мисли по нету, дође ми да се истовремено искењам и исповраћам. Мрзим глупост, а мрзим и мудре мисли, зато што су глупе. Па каже, цитирам: „Мржња је одлика слабог карактера.“ Није тачно! Рећи ћу вам ја шта је слаб карактер. То вам је кад мрзите неког јер вас је попреко погледао, а онда га напрасно заволите јер вам је донирао милион евра. Кад мрзиш, буди доследан, и бићеш јак карактер. Један баук кружи Европом, баук мржње. Мрзите се народе! Нехумано је никога не мрзети. Мржња је камен темељац и покретач сваке цивилизације. Нећеш постати богат ако не мрзиш сиротињу, нећеш стећи дом ако не мрзиш бескућнике. Животиње не мрзе, зато и јесу животиње. Додуше, пси и мачке се мрзе, али зато и јесу човекови најбољи пријатељи. Боље мржња у руци него љубав на грани. Ко мрзи, зло не мисли. Кажу да мржња настаје често и због зависти. Па шта, и завист је природна људска емоција. Кад неко има милијарде на банковном рачуну, шта има нормалније него да му завидимо и да га мрзимо? Зашто пишем о мржњи? Па зато што је увек дискриминисана, потцењена у свој својој сврсисходности, и о њој је толико мало написано. Сви само пишу о љубави, исто као да је то нешто лепо што се маже на леба. Каква бре љубав, мука ми је више и од љубави, и од оних којима су уста пуна љубави. Одувек су такви ширили „љубав“ огњем и мачем свуда по свету, а и данас је шире крстарећим ракетама. Пропагирати само љубав исто је као сликати на платну, али само белом бојом. Или компоновати музику, на подлози од само једног акорда. Не кажем да љубав није лепа, али у животу мора да постоји равнотежа. Ако само волиш, неуравнотежен си, исто као и ако само мрзиш. Без гравитационе силе Сунца одлетели бисмо у дубок свемир, али без центрифугалне силе Сунце би нас привукло и спржило. Зато је и мржња богоугодна. Богобојажљиви људи тврде да је живот патња, па наравно да јесте ако све сведемо на љубав. Консонанса је лепа сама по себи, али склад чине и консонанса и дисонанса. Привлачно и одбојно, лепо и ружно. Живот је складан само кад је комбинација лепог и ружног, у супротном је досадан, а досада је нешто што највише мрзим. Писао бих ја о мржњи још много, много више, али ме мрзи. А и нећу да будем досадан, према томе одох да кувам кафу. Мислим да сам овом својом филозофијом зајебо чак и Хегела, јер још више него он не разумем шта сам хтео да кажем. Мрзим бре овај интернетО, реално!

 

DKingove čarolije
http://dking.blogger.ba
11/10/2018 18:28